Večnost ili…
Trenuci večnosti uhvaćeni okom onoga koji ume da vidi…u kojima ja uživam, koji i postoje da bi svi uživali…izgledaju isto, ali nikad nisu isti….neponovljivi.
Šta reći?….Mir i tišina…tišina talasa i moć Prirode…Večnost ili…
Sve postoji, sve se menja…mi smo samo u prolazu…ili smo i mi neraskidivi deo toga…
Utorak, 06.02.2007.
Mnogo volim da fotografišem sve i svuda…I tako sam u Bugarskoj jednog leta uhvatila u letu jednog predivnog galeba…evo ga…
Bubica said,
Hvala ti Pikola i drago mi je da te vidim ovde…Dodji povremeno da odmoriš od frke i zbrke svakodnevnice….
SMiDJO said,
prelepo bubice…..ovo je najlepsi pocetak dana u skorije vreme……
Bubica said,
Hvala ti….što si došla u oazu da udahneš malo večitog životnog daha…Uživaj! Uživam i ja…
Aleksandra said,
Jao, hocu i ja! Predivne slike ali bi bilo jos lepse da mogu da sam tamo 
Bubica said,
Draga Aleksandra,
mislim da smo svi mi već tamo…u tim slikama, u toj večnosti…Već smo sastavni deo svega i svih…sastavni deo kamena i lista, vazduha i cveta…U svemu smo mi i sve je u nama…I tako nastavljamo da postojimo i posle fizičkog nestanka…Ali, mi smo se ograničili samo na sopsvetno postojanje…Kad nas nema, nema ničega…ne, sve nastavlja da postoji, jer je večno, i mi…samo postajem cvet, reka, talas, fijuk, oblak…Svi postajemo večnost…Jer, sve i jeste večnost….Mi smo već tamo, samo smo to zaboravili…
flora said,
prelepo!Uh kako bih volela da mogu ponekad da skoknem do tih lepota ….do tog mira….samo MRVICU da mogu srediti misli i napuniti baterije…
Karli said,
Znas kako kazu “More je zivot”!
Bas prelepo!Evo me vec tamo!
maja said,
nemam komentar,slike su savrsene!!!!!!!!!!!!
Bubica said,
Rast je zadatak ispunjenja. Ovo je najveći izazov, ovo je Mont Everest, najveći uspon, uz to vrlo riskantan. Što je opasniji, utoliko više očarava, više nas izaziva i više nas zanima. Što je opasniji sadržaće više pustolovnog.
Bubica said,
Smrt je osnovni uzrok svih naših strahova – mi smo uvek okruženi smrću. Uvek kada vidite da neko umire, to vas podseća na sopstvenu smrt. Nikada ne pitajte kome zvono zvoni – uvek zvoni vama. Ljudi ne vole da razgovaraju o smrti. Smatraju da je neuljudno i nekulturno pričati o smrti jer to svakoga podseća na sopstvenu smrt koja je stalno prisutna, kao mač visi na tankom koncu i svakog momenta može pasti. Dovoljan je samo dašak vetra. Uz to, može pasti na vas. Kako biste mogli da se veselite životu. Kako biste mogli da živite potpuno da vas smrt neprekidno ne sledi kao senka? Ona truje sva naša veselja. Jedino meditacija može da vas učini svesnim vaše besmrtnosti. Zapravo kada želite da umrete ne možete umreti, nema načina da se umre. Nikad se niste rodili i nikad nećete umreti. Postojali ste pre rodjenja i postojaćete posle smrti. Ronenje je samo ulazak u odreneno telo, a smrt je napuštanje tog tela. Vi ste večni.
RSS feed for comments on this post · TrackBack URI
pikola said,
januar 26, 2007 @ 11:39 am
Koliko puta u toku dana odlutam na jednu od ovakvih plaža, da bi smirila svoje nemirne misli!